Ко се сукоби са српским менталитетом, навикама и таборима увек је осуђен на пропаст. Тај зачарани круг морамо да прекинемо: да победимо себе. Нема никаквих завера, за све што нам се десило у највећој мери смо криви сами. Сањали смо и страдали, време је да се пробудимо

 

Наслов овог текста је, врло намерно, преузет из кампање Френклина Делана Рузвелта, демократског кандидата уочи председничких избора у Америци 1933. године.

 

Врло једноставно - ако постоји неко на кога треба да се угледамо (не да се поредимо, та амбиција била би несувисла), онда је то човек који је био тридесет други председник САД и од којег сам научио:

 

Под један, да је једина ствар које треба да се плашимо сам страх и то је оно што мислим да је кључно за сваког ко се бави јавним послом, посебно политиком. 

 

Са другом ствари коју је рекао, бар у нашем, српском случају, не могу да се сложим, а то је да је свакој земљи потребно смело и истрајно експериментисање. Наиме, као народ и држава експериментисали смо, покушавајући да мало радимо, много кукамо и тражимо да будемо плаћени за све оно што нисмо зарадили. У међувремену, поверовали смо у сопствене опсене да вредимо више од онога што је реално и нико живи не може да нас разувери у томе.

 

 

 

Трње у тунелу

 

Другим речима, данас, када Србији предстоји усвајање низа реформских закона, закона о раду, приватизацији, стечају, планирању и изградњи, као и сет закона који регулишу медијску сферу, што је свакако најсмелији политички потез у последњих двадесетак година, оно основно што имам да кажем јесте нешто врло кратко:

 

Ова влада се неће плашити. И неће одустати. Притом, свима онима који ће одмах повикати да им је доста тешког живота и мучења рећи ћу да смо живели боље и много боље од онога што смо заслужили и зарадили. Својом неодговорношћу, пре свега, нас политичара, успели смо да само у периоду од 2008. до 2012. повећамо незапосленост са 14,4 на чак 26,1 одсто, као и да повећањем пензија и плата у јавном сектору које је урађено без економске подлоге и било каквог рационалног разлога подигнемо ниво јавног дуга са 34,2 на 62,5 одсто бруто домаћег производа!

 

 

 

Србија као Џордан

 

Данас, можда први пут у савременој српској политици, имамо јасан план за успостављање стабилне економије, чврсте државе са уређеним јавним финансијама. До тог светла мораћемо да прођемо кроз много трња у мрачном тунелу, али сам потпуно сигуран да ће на крају мандата Владе Србије многи који нас данас критикују морати да признају да смо урадили велики посао за нашу земљу и за нашу децу.

 

Они који то не разумеју нека погледају кратки филм који је, својевремено, да би мотивисао људе да покушавају, направио Мајкл Џордан, највећи кошаркаш свих времена. Србија је као Џордан. Безброј пута је промашивала, али уверен сам да после много тешких мера, као после његових напорних тренинга, долази до неслућених успеха. Иначе, цео филм о Џордану је састављен од снимака његових промашаја, уз врло кратку поруку - да ли знаш колико пута треба да пробаш и колико пута да промашиш да би постао Мајкл Џордан?

 

Притом, да поново будемо начисто. Немамо ни ту врсту џордановске амбиције да будемо најбољи или највећи, без обзира на број промашаја.

 

Немамо ни времена за то. Ако промашимо овај пут, у овом мандату, ја нећу само завршити на клупи, него ћу морати заувек, ослобођен и сујете и патетике, да напустим политички терен.

 

Биће то и мој, лични пораз, у послу у којем нема ничег личног.Зато је овде, просто, реч о насушној потреби једне земље да бар проба да се промени.

 

Да покуша да изађе из зачараног круга у коме се нашла.

 

Да се покрене и да коначно престане да се плаши тог покретања.

 

И јасно је да то није лако, као што је и јасно да су људи овде и уморни, и константно депресивни, и слуђени, и да им је у глави чешће „доста ми је свега“ од било какве жеље за променом.

 

 

 

Увек други крив

 

Шта да се ради, таква нам је Србија данас. Земља свакакве прошлости и тешких навика и земља коју највише волимо. Вечно подељена на два, до краја недефинисана, табора, чији се чланови врте на неком чудном рингишпилу, чије је кретање тешко разумети и још теже предвидети, али који свима омогућава да данас код исте ствари буду „против“, а сутра, опет код исте ствари, „за“, а да притом никако не одступе од свог основног права да, у оба случаја, баш они, једини буду - у праву.

 

Да, да не заборавим, и нашу потребу да увек неко други буде крив; и потребу да онога који искаче вратимо у исту раван; и сталну жељу за уравниловком у немању - ако немам ја, не можеш ни ти да имаш - и жељу да што мање радимо; и да све завршимо на неку фору; да не устајемо за посао од триста евра... и на крају, још једном, ону највећу, константну потребу да ништа од тога не променимо. Никада!

 

А ако се неко дрзне, ако проба, покуша, крене... онда се рингишпил заврти и они који су били за реформе одједном буду против; они који су били за законе углас вичу како су закони лоши; заступници права послодаваца постану заступници права синдиката; левичари постану десничари, десничари пређу у левицу; интелектуалци машу песницом; радници одбијају да раде...

 

И једини који у свему томе остане напуштен, ојађен и крив јесте управо онај ко је нешто покушао. Како си се усудио?! - виче му, сложно, Србија.

 

Они који се сукобе са српским менталитетом, навикама и таборима увек су били осуђени на пропаст. То коло и тај зачарани круг, једном заувек, морамо да прекинемо. Да победимо себе како бисмо имали шансу, какву-такву.

 

Сетим се када ми је најтеже, када, рецимо, читам либералне мислиоце који се, само да би били против, враћају марксистичким коренима, или када видим како некадашњи заговорници реформи причају како реформе треба одложити до неког повољнијег тренутка... е, тада се сетим, да сам на изборима победио баш зато што сам обећао реформе, и акцију, и промене.

 

И да је готово половина оних који су изашли на изборе рекло „да“ баш том плану и том позиву.

 

То представља, бар за мене, и својеврсну обавезу.

 

Најпре да кажем, веома јасно, да смо за све што нам се догодило у највећој мери сами криви и да нема никаквих завера, белосветских заврзлама, ванземаљаца, ватиканско-православно-будистичко-ционистичко-шаманских урота, предсказања, урока...

 

Много је простије од тога, и то толико да ми је неки пут и самом жао. Што бар ванземаљаца нема, као оправдања. За све нас.

 

Али нема. Има нечег другог.

 

У Србији се, на пример, недељно ради девет сати мање него у Европи. Када се то помножи са бројем недеља - годишње радимо пуна два месеца мање него Европљани.

 

 

 

Пљескавице и путеви

 

У Србији, поред тога, губимо најмање неколико стотина милиона евра годишње због сиве економије. А када смо последњи пут, узимајући пљескавицу на киоску, тражили фискални рачун? А после таквог, нашег немара питамо се где су нам путеви, пруге, школе и болнице.

 

У Србији, како смо се понашали према сопственој земљи и према сопственом добру, колико смо мало радили, а колико смо лагали, и себе и друге, нисмо ни тако лоше прошли.

 

Здравство нам је на последњем месту у Европи, просвета ту негде, инфраструктуре нема, привреде такође...

 

А ми смо још ту. Како - нико не зна. Као што се не зна ни колико бисмо још издржали да наставимо по старом. Ипак, од предвиђања и прогнозирања клиничке или стварне смрти дражи су ми живот и будућност.

 

Тај део обавезе коју су ми ти избори донели јесте да, пошто отворено кажем где смо и шта смо, пробам, заједно са својим колегама, то и да променим. И да то пробам по сваку цену и уз сваки отпор. Узгред, у српској историји је познато да је свакој доброј и здравој мери пружан највећи отпор, а да су највише и најјаче поздрављене одлуке биле најлошије и најштетније за наш народ.

 

Србија, једноставно, мора да почне да ради. И нека се буни ко год хоће, сваку расправу ћу и лично да подржим, али од једне ствари нећу да одступим, јер ми је то и право и дужност.

 

 

 

Рад и само рад

 

Нећу одступити од реформи и од закона којима је рад управо и сврха.

 

Они треба да омогуће брже и лакше запошљавање (нова радна места), треба да подстакну инвестиције (нова радна места), да покрену привреду (опет нова радна места), да сузбију сиву економију (још једном: НОВА РАДНА МЕСТА!).

 

И уопште не тврдим да је свака од мера које смо предвидели за опоравак земље и њене економије најбоља на свету.

 

Тврдим само да су неопходне. И да су само прве од многих које морамо да предузмемо.

 

И да све имају само један циљ. Да људи у Србији раде.

 

А то - рад - је, нарочито ако схватимо да нема других криваца, једини начин да нам и заиста буде боље.

 

Рад мора да буде наша главна идеологија, основа наше вере, наш главни залог за сваку и свачију будућност. Рад мора да буде наш последњи експеримент и последњи покушај!

 

Ми, грађани Србије, морамо да престанемо да сањамо да ћемо ако не будемо умели да радимо, умети нешто друго.

 

Страдали смо сањајући такве снове и сада је ред да се пробудимо. И да научимо да радимо.

 

И зато, на крају, овај прилог расправама о реформама и реформским законима завршавам оним чиме је ова влада и добила мандат на изборима:

 

Реформе одмах!

 

Закони одмах!

 

Рад одмах!

 

И нека се нико не нада да ћу од тога да одустанем. А сваку расправу ћу, понављам, да подржим, чак и ону чија ме доконост нервира.

 

Али времена за губљење више немамо.

 

 

 

Антрфиле : Добили смо истинску подршку из света

 

Ми Срби добили смо подршку и након много година истинско и искрено поштовање из света, од Меркелове, Валса, Понте, Фајмана, Орбана, Путина и многих других, не зато што мисле и цене нашу доследност у провођењу лоших навика и политике истог, већ зато што се и они надају нашем успеху, промени свести код нас Срба, већој марљивости и одговорности, а ја сам сигуран да Србија жели, може и хоће да очува и такве односе, али и себе да мења. Снажно и храбро.