Драги пријатељи,

 

 

Ко се сукоби са српским менталитетом, навикама и таборима, осуђен је на пропаст. Тај зачарани круг морамо да прекинемо и да победимо себе. Нема завера, за све што нам се десило, у највећој мери, криви смо сами. Сањали смо и страдали, време је да се пробудимо.

 

Од Френклина Делана Рузвелта, демократског кандидата, уочи председничких избора у Америци 1933, научио сам да је једина ствар које треба да се плашимо - сам страх, јер је то кључно за сваког ко се бави јавним послом, посебно политиком. 

 

Данас, када Србији предстоји усвајање низа реформских закона, закона о раду, приватизацији, стечају, планирању и изградњи, као и сет закона који регулишу медијску сферу, што је свакако најсмелији политички потез у последњих двадесетак година, желим да вам кажем да се ова Влада неће плашити. И да неће одустати.

 

Онима који ће повикати да им је доста тешког живота, рећи ћу да смо живели много боље од онога што смо заслужили и зарадили. Својом неодговорношћу, пре свега, нас политичара, успели смо да, само у периоду од 2008. до 2012, повећамо незапосленост са 14,4 на чак 26,1 одсто, као и да повећањем пензија и плата у јавном сектору, без економске подлоге, подигнемо јавни дуг са 34,2 на 62,5 одсто бруто домаћег производа!

 

Данас, можда први пут у савременој српској политици, имамо јасан план за успостављање стабилне економије, чврсте државе са уређеним јавним финансијама. До тог светла мораћемо да прођемо кроз много трња у мрачном тунелу, али сам потпуно сигуран да ће на крају мандата Владе, многи који нас критикују, морати да признају да смо урадили велики посао за нашу земљу, и за нашу децу.

 

Ако промашимо овај пут, у овом мандату, ја ћу морати заувек, ослобођен и сујете и патетике, да напустим политички терен. Биће то и мој, лични пораз, у послу у којем нема ничег личног.

 

Овде је реч о насушној потреби једне земље да бар проба да се промени. Земље у којој људи имају потребу да кажу да је увек неко други крив, да оног ко искаче врате у исту раван, да ако немам ја, не можеш ни ти да имаш, да што мање радимо, да све завршимо на фору, да не устајемо за посао од триста евра... И на крају ону највећу, константну потребу, да ништа од тога не променимо.

 

А ако се неко дрзне, ако проба, покуша, крене, рингишпил се заврти и они који су били за реформе, одједном буду против, они који су били за законе, углас вичу како су закони лоши, заступници права послодаваца постану заступници права синдиката, левичари постану десничари, десничари пређу у левицу, интелектуалци машу песницом, радници одбијају да раде...

 

И једини који у свему томе остане напуштен, ојађен и крив, јесте управо онај ко је нешто покушао. Како си се усудио?! - виче му, сложно, Србија.

Они који се сукобе са српским менталитетом, навикама и таборима увек су били осуђени на пропаст. То коло и тај зачарани круг, једном заувек, морамо да прекинемо. Да победимо себе како бисмо имали шансу, какву-такву.

 

Србија, једноставно, мора да почне да ради. И нека се буни ко год хоће, сваку расправу ћу и лично да подржим, али нећу одступити од реформи и од закона којима је рад управо и сврха. Они треба да омогуће брже и лакше запошљавање (нова радна места), треба да подстакну инвестиције (нова радна места), да покрену привреду (опет нова радна места), да сузбију сиву економију (још једном: нова радна места).

 

Свака од ових мера има само један циљ - да људи у Србији раде. Рад је једини начин да нам, заиста, буде боље. Рад мора да буде наша главна идеологија, основа наше вере, наш залог за сваку и свачију будућност.

 

И зато, на крају, овај текст завршавам оним чиме је ова Влада и добила мандат на изборима: Реформе одмах! Закони одмах! Рад одмах!

 

 

Београд, јул 2014.